Pred čitalačkom publikom uskoro bi trebala da se nađe prva knjiga pjesama autorke Duške Ristić. Ova tridesetdvogodišnja spisateljica rođena je u Milićima, srednju i osnovnu školu je završila u Šekovićima, a ekonomski fakultet u Bijeljini, gdje i živi.
U izjavi za naš portal kaže da voli da piše i da se javila ideja da svoje stvaralaštvo objedini u knjizi pjesama.
– Volim da pišem te su iz te inspiracije nastajale. Uskoro će one biti objedinjene u mom prvencu pod nazivom „Nevidljiva ruka spasa“. Drago mi je da sam dobila poziv da u Drušva književnika Beograda budem gost i predstavim svoje poetske radove – rekla je Ristićeva.
(Info Birač)
NEVIDLJIVA RUKA SPASA
Bilo je dana kada dalje nisam mogla,
Kada sam osjećala da sam do kraja došla.
Bilo je noći
Kada sam mislila
Da iz njih živa izaći neću moći.
Bilo je suza, jecaja i očaja,
Bilo je mnogo razočaranja.
Ali, sve što sam prošla,
Prošla sam sa njim
Zato ja ne žalim.
Što sam više padala
Više sam se molila
Jedino sam Boga
Sebi dozivala.
Nevidljiva ruka spasa uvijek me je dizala,
Kada mi je bilo najteže u pomoć mi je stizala.
Nevidljiva ruka snagu mi je davala,
I nikad od mene nije odustala.
Zato,
U sreći i tuzi,
U ljubavi, brizi i slozi
Iskreno reci Bože ti pomozi.
Ruke svoje sklopi
U nebo gledaj,
I nikad nikome na Boga ne daj.
BRAT
Kako je lijepo
kada znaš da ima
neko kome možeš dušu da otvaraš,
Kome možeš sve da kažeš,
Koga ne moraš da lažeš.
Kako je lijepo kad je neko tu
Da te čuva,
Kada ne dopusti nikome da te sputava.
Kako je lijepo kada znaš da uvijek možeš,
da se na njega oslanjaš.
Jer brata samo majka rodi,
S’ bratom niko ne može da se srodi.
Brat te čuva,
Brat te štiti,
Od brata ne moraš ništa kriti.
Brat te voli,
Brat te pazi,
Brat nikome ne dopušta da te gazi.
Zato,
Brata svoga voli,
S’ bratom se pazi,
I nikome ne dopusti
Da vašu ljubav zgazi
BRAK
Kažu treba da trpiš,
Treba da ćutiš,
Da bi sačuvao brak
Sve moraš da izdržiš.
Da,
Brak je danas teško sačuvati,
Teško je do kraja ostati.
Za brak se treba boriti,
I treba se štošta uraditi.
Kažu djeca trpe,
A zar ne misle da su djeci veće muke
Kad se roditelji ne drže za ruke?
Kad stalno jedno drugo za nešto krive,
Pa zbog čega onda zajedno da žive?
Kad jedno drugom
Greške traže,
Tu više ništa ne pomaže.
Svađa stalna djecu muči,
U njima nemir stvara,
Zar misliš da to djecu ne razara?
Zato,
Ako može normalno da se živi,
Ako priznaju da su oboje krivi,
Ako u njima ljubav i poštovanje živi,
Brak neka se zadrži.
Ali,
Ako će se stalno svađati,
Sve na svoju ruku raditi,
U odvojenim sobama spavati,
Čemu se onda nadati.
Samo ti najbolje znaš
Da li tome braku pripadaš.
