U suočavanju sa različitim društvenim problemima i izazovima Crkva se pre svega obraća vernom narodu, ali je uvek spremna da po određenim pitanjima bude i u dijalogu sa društvom u celini.
Кada se, pak, radi o nedoumicama i medijski plasiranim kontroverzama vezanim za duhovni život i način života hrišćana uopšte, Crkva je u obavezi da svoj stav učini javnim, pritom ga ne namećući nikome. Takav je i slučaj sa aktuelnim promocijama kultova dalekostočnog porekla i raznoraznih gurua i njihovih praksi. U takve dalekoistočne prakse spada i joga, u čiju se afirmaciju, nažalost, uključio i jedan srpski pravoslavni episkop.
S obzirom na činjenicu da se bitne informacije o jogi dobijaju već na prvoj godini osnovnih studija bogoslovskih nauka u okviru predmeta Istorija religije, niti jedan svršeni student ili čak doktor bogoslovskih nauka ne može osnovano tvrditi da nema nikakva saznanja o jogi.
Stoga, radi pastirske revnosti, zaštite poverenog naroda od sablazni i skretanja pažnje na pogrešna učenja koja se sve češće pojavljuju u vezi sa ovom temom, valja ukazati na sledeće činjenice:
Sveti Sinod Atinske Arhiepiskopije je (povodom proglašavanja Svetskog dana joge od strane OUN) u junu 2015. godine „polazeći od pastirske odgovornosti“ izašao sa zvaničnim saopštenjem. U tom saopštenju je eksplicitno navedeno da je „joga fundamentalno učenje religije hinduizma, da kao takva ima različite škole, grane, pravce i stremljenja, te da nije jedna od vrsti fitnesa“. Sveti Sinod Atinske Arhiepiskopije s tim u vezi je izneo zaključak da je „joga apsolutno nespojiva sa pravoslavnom hrišćanskom verom i da joj nema mesta u životima hrišćana“. Ovaj rezolutan i jasan stav Atinske Arhiepiskopije preneli su i gotovo svi veći svetski, ali i srpski mediji.
Više pravoslavnih bogoslova je u proteklih nekoliko decenija objavilo tekstove na ovu temu i dalo poseban osvrt na pojavu da se joga promoviše među hrišćanima kao sistem religijski vrednosno neutralnih fizičkih i duhovnih vežbi. Ovom prilikom bismo izdvojili stav koji je Blaženjejši Arhiepiskop albanski g. Anastasije naveo u svom referentnom tekstu o jogi (napisanom pre više decenija) u kome je jasno naveo jalovost pokušaja izdvajanja fizičkih vežbi joge od njihovog duhovnog korena. U uvodnom delu arhiepiskop Anastasije ističe: „Joga je u početku bila predstavljena zapadnom svetu kao vrsta fizičkih vežbi, način relaksacije i psihoterapije […] No uopšteno govoreći, te vežbe ulaze u strukturu hinduzima i predstavljaju etape šireg i opštijeg duhovnog uspinjanja. Njihov krajnji cilj je nešto više od običnog dobrog fizičkog stanja. Ono što prethodi i što sledi iza vežbi joge, i što mnogi ljudi čak i ne naslućuju, tesno je povezano sa sistemima meditacije, filosofsko-religijskim teorijama i postavkama hinduizma, uglavnom sa učenjem o reinkarnaciji“.
Stereotip da je joga najsavršeniji sistem fizičkih vežbi, koji je neko vreme vladao u zapadnoj javnosti, prvi put je ozbiljnije doveden u pitanje pre jedne decenije posle objave članka Vilijama Brouda pod nazivom „Кako joga može upropastiti vaše telo“ („How Yoga Can Wreck Your Body”) u Njujork Tajmsu. U članku je taksativno naveden veliki broj telesnih poremećaja i rizika po zdravlje koji mogu nastupiti dugotrajnim vežbanjem joge.
Stoga, čak i da prihvatimo tezu da jogi vežbe mogu da se posmatraju sasvim neutralno ukoliko nisu povezane sa religijskim porukama – ako bi tako nešto uopšte bilo moguće, jer sekvence telesnih vežbi u jogi predstavljaju upravo religijske poruke (čuveni „Pozdrav Suncu“ je klasičan primer politeističke religijske poruke „upakovane“ u sekvencu fizičkih vežbi) – postavlja se jedno jednostavno pitanje: zašto najveći broj jogi vežbača odbija da zameni joga vežbe sa alternativnim sistemima telesnih vežbi (poput pilatesa) koji po nekim istraživanjima imaju daleko veću učinkovitost na telesno zdravlje? Razlog je sasvim jasan – izvođenje vežbi joge je itekako povezano sa duhovnošću, konkretno sa metodama umne meditacije koji su karakteristični za Daleki istok.
Uz svo dužno poštovanje prema pripadnicima svih svetskih religija i filosofija, kao pravoslavni hrišćani smo dužni da odgovorimo na svaku pojavu religijskog sinkretizma, koji je potpuno stran našem biću. U tom smislu, verovatno nema potrebe dodatno se osvrtati i na temu meditativnih tehnika joge, koje su dijametralno suprotne po svom temelju, metodu, ciljevima i rezultatima u poređenju sa pravoslavnom isihastičkom tradicijom.
Ne može se pronaći nijedan pravoslavni isihasta u dosadašnjoj istoriji Crkve koji je podržao jogu – naprotiv, blagodatni sveti starci-podvižnici našeg vremena, kakvi su Sveti Pajsije (Eznepidis) i Sveti Porfirije (Bajraktaris), jasno i nedvosmisleno su govorili protiv prakse joge u bilo kom obliku, ne razdvajajući u njoj telesne vežbe i duhovnu komponentu. Pravoslavni blagodatni starci svakako nisu vežbali jogu da bi je poznavali iz iskustva, ali su svojim oblagodaćenim umom jasno prozirali u njenu suštinu koja nama, kroz diskurzivni način razmišljanja, često promiče. Izuzetak od pravila je jedan sveti starac isihasta našeg vremena koji je praktikovao jogu u svojoj mladosti – Sveti Sofronije Saharov, učenik velikog Siluana Atonskog. Dovoljno je pročitati njegova potresna pokajna svedočanstva o tom periodu svoje mladosti da svakom bude jasno ne samo da je praktikovanje joge nespojivo sa pravoslavnim hrišćanstvom (posebno sa njegovom isihastičkom tradicijom koja mnogima spolja deluje slično dalekoistočnim meditativnim tehnikama), već i da takvo praktikovanje nosi ogroman rizik od gubitka blagodati Božje i, sledstveno tome, opasnosti od gubitka večnog života.
Posebno naglašavajući da poštuje slobodan izbor svakoga da bira svoj duhovni put, da li će biti pravoslavni hrišćanin ili poštovalac i vernik neke druge vere ili učenja, imamo odgovornost prema svojim vernicima da svedočimo šta su vera i učenje Crkve, a šta je Njanom učenju strano, pa i suprotno.
Uzevši u obzir sve rečeno, jasno je da je neophodno da se naši pastiri, teolozi i doktori bogoslovskih nauka podsete makar elementarnih znanja o ovoj oblasti kako makar od njih ne bi dolazila smutnja u verni narod.
Izvor: SPC
