Nijedan pacijent nije životno ugrožen. Broj izliječenih raste. Respriatori su spremni. Spremno je 115 kreveta za karantin. Spremne su ekipe. Spremna je posebna operaciona sala za inficirane.
Situacija je, dakle, pod kontrolom. Za svaku od ovih dobrih vijesti u doba korone zaslužni su oni: ljekari, medicinske sestre i tehničari, biohemičari, sanitarni inženjeri, laboranati, ali i stotine pomoćnih radnika, čistačica, portira… zaposlenih u Univerzitetskom kliničkom centru RS u Banjaluci.
Na prvoj liniji fronta je 80 medicinara iz Klinike za infekivne bolesti UKC RS. Tamo se vodi glavna bitka.
Od prije dva dana im svake večeri aplaudiramo sa blakona. Trebalo je da to uradimo odavno. Ali, oni skromno kažu: samo radimo svoj posao.
– Nemamo vremena za priču. Radi se. Samo jedna, namanja greška ili nepažnja može napraviti mnogo problema. Zato smo maksimalno skoncentrisani na posao. Niko ne pita za radno vrijeme, niko ne spominje slobodne dane – kaže u prolazu jedna mlada medicinska sestra.
Iza maskom pokrivenog lica, umorne, ali nasmijane oči.
Pred kliniku svakih nekoliko minuta pristiže po neko bolničko vozilo iz Ribnika, Teslića, Banjaluke…
Trijaža se obavlja napolju, na platou ispred ulaza. Ljekari, sa udaljenosti od nekoliko metara, ispituju pacijente: „Jeste li imali temperaturu? Patite li od neke hronične bolesti? Da li ste bili u kontaktu sa nekim od zaraženih? Bolovi u grudima? Kratak dah?“.
Od odogovora zavisi dalji postupak. Svi poštuju naredbe osoblja. Svi tihi i disciplinovani. Kao da smo u nekoj drugoj zemlji.
– Stvarno nema baš nikavih problema. Što ljudima kažete, to ispoštuju. Niko se ne buni. Strah je, izgleda jači i od batina i od novčanih kazni – kaže, napola u šali, radnik obezbjeđenja, koji dežura na ulazu.
I unutar klinike sve je pod konac. Bolesničke sobe. Ambulante. Dugi tihi hodnici, kojima priomiču prezaposleni medicinari. Sve odiše sterilnom čistoćom i gvozdenom disciplinom.Biljana Perić, sanitarna inženjerka sa 28 godina profesionalnog iskustva, ovih dana ima pune ruke posla, ali priznaje: najveći teret je na ljekarima i medicinskim sestrama na infektivnoj, koji danonoćno bdiju nad pacijentima.
– Radila sam i u ratu i mnogi ovo stanje upoređuju sa ratnim, ali to se ne može porediti. Velika je napetost, ali danas imamo mnogo više sredstava, znanja, informacija i daleko bolju organizaciju. Sve funkcioniše i to uliva snagu i povjerenje i nama i našim pacijentima – kaže Perićeva.
