Sa životinjom ne sme biti prevare. Ona je odmah oseti u tvom srcu. Jedino čistota i iskrenost u stanju su da sruše granice straha i nepoverenja i da od vuka naprave pitomo stvorenje”, priča mladi otac Amvrosije, starešina manastira Kovilje.
Iza okuke, u samom podnožju Javora, dvadeset pet kilometara od Ivanjice, ondje gdje, s desne strane, strmina vodi pravo u rječicu Nosnicu, priljubljen uz stijenu, stisnuo se manastir. Obnovljen i bijel, sa širokim putem od sitnog kamena, čudesno se stopio s mokrom zemljom i prljavožutom jesenjom bojom šume.
I tada, na tom putu koji vodi pravo ka žutim vratima manastirskog konaka, čovjek odjednom osjeti neki neobičan mir. Kao da ga je onaj korak iza krivine i prizor koji mu se ukazao odveo u neki drugi svijet. Samo huk planinske rječice podsjeća da vrijeme ovdje nije stalo, dok se neka nepojmljiva energija širi s litica odjenutih prastarim stablima i nebom koje, kao neka plava kapa, stoji iznad sve ove skrivene i neočekivane ljepote.
S puta puca pogled na malu zaravan u dolini i nekoliko kuća raštrkanih po obodu šume.
Uz strminu se žurno penje čovjek u monaškoj odori. Opazio nas je i maše rukom. To je otac Amvrosije, iguman manastira Kovilje, i, za sada, jedini kaluđer. Za njim s lakoćom kaska velika siva vučica, koju je on odgajio i pripitomio.
Na njegov poziv, ipak, silazi sa stene. On je miluje rukom, a ona, kao najumiljatiji pas, pokušava da mu uzvrati nježnost tihim cviljenjem i brzim „poljupcima” u bradu. Onda su se malo igrali, pa zajedno zavijali ka šumi, da bi na kraju prošli kroz manastirska vrata i ušli u dvorište.
“Pre nešto više od šest meseci doneli su mi je neki ljudi i ostavili,” priča otac Amvrosije.
“Sa životinjom ne sme biti prevare. Ona je odmah oseti u tvom srcu. Jedino čistota i iskrenost u stanju su da sruše granice straha i nepoverenja i da od vuka naprave pitomo stvorenje”, priča mladi otac Amvrosije, starešina manastira Kovilje.
“Niti znam ko su, ni gde su je našli, niti zašto su je meni doneli. Imala je jedva petnaest dana. Tek je progledala. I ja sam je hranio. Na svaka četiri sata. Brisao i čistio za njom. A evo je danas. Velika i lepa vučica. Dao sam joj ime Alfa.”
Dok otac Amvrosije priča, Alfa je opet izabrala bezbjednu stijenu da motri na pridošlice.
Tada je, kaže, strepio za Alfin život.
“Imala je tri meseca kada je poskok ujeo za vrat. Mene nije, ali nju jeste. Bila je sva otečena.”
U mobilnom telefonu otac Amvrosije čuva i ostale svoje ljubimce.
“Imao sam gavrana, sokola, lisicu, vučjaka…” otkriva on.
“Sve sam ih pustio sem vučjaka koga sam poklonio jednom prijatelju. Tu scenu da ste mogli da vidite, kad lisica, pas vučjak, vuk i ja šetamo zajedno šumom. I svi su slobodni i niko nikog ne dira. Kada se posle tako duge šetnje vratimo, svima je duša u nosu od umora, samo se Alfa još igra i trči po dvorištu.”
Ljubimac oca Amvrosija je i suri orao.
“U zoru, još u samo svitanje, kada ga pozovem, on se javi kliktanjem i doleti odnekud iznad šume,” priča mladi kaluđer. “Kad sleti, dam mu da jede, pomazim ga i on opet odleti. Ali, Alfa je nešto posebno.”
Otac Amvrosije je opet zove da dođe. I vučica se, kao najposlušniji pas, uprkos strahu i nepovjerenju prema nepoznatim došljacima, istog časa odazvao pozivu. Oboje su se, kao neka bezbrižna djeca, igrali i jurili po dvorištu. Alfa je dozvoljavala svom prijatelju da je uhvati za njušku, da je zgrabi s leđa i podigne, da je obara na zemlju, nijednim gestom ne pokazavši da joj ta igra ne prija i da će iz nje izbiti vučja narav.
“Često me ljudi pitaju,” kaže kad se dobro izmorio s Alfom. “Kako je učim da bude pitoma? A ja im odgovaram: ne učim ja nju, već učim od nje.”
“Ona pripitomljava mene. Jer, njena ljubav prema meni je iskrena i bezrezervna. Kad imam nekog posla, zatvorim je u boks i hoću da radim, a ona cvili i gleda me. I ja shvatim da to što mislim da je najvažnije – nije. Jer, od ljubavi nema važnije stvari. I tada polako počneš da shvataš kako te vuk uči žrtvi, praštanju, poverenju i ljubavi”.
Približavanjem mraka Alfa ide u svoj boks. Zajedno silaze strmom stazom. Otac Amvrosije je ne ostavlja noću u šumi samu. Može da uđe nekom u dvorište, pojuri koze ili kokoške, uplaši ljude.
Tek kada je ušla u boks, iz velike gomile drva pred štalom iskočio je veliki mrki zec i dotrčava do samih igumanovih nogu.
“Živi tu u gomili drva i kad god prođem istrči da ga pomazim,” objašnjava kaluđer.
Da li ga Alfa juri? Naravno. Ali zec je, za sada, uvijek za metar brži da utekne u sigurnost svog skloništa.
Ali, iznenađenjima tu nije bio kraj. Otac Amvrosije je iz kuće iznio i veliku plavu aru, prelijepog papagaja, koji se odmah smjestio u njegovo naručje i, kao neko dijete, svojim velikim i snažnim kljunom mu nježno čupkao bradu i nos. Uz ono što ima i ono što je pustio na slobodu, otac Amvrosije je, ustvari, vlasnik jednog neobičnog zoološkog vrta u slobodi, bez kaveza, na bazi obostrane ljubavi, gdje svi sami biraju hoće li i dokle ostati zajedno.
“Svi mi kažu da vuk dlaku menja, ali ćud nikako. I da će Alfa kad-tad otići u šumu, među vukove. A ja im kažem da ona može da promeni navike, pa i ponašanje, ali ljubav prema meni, siguran sam, neće nikada.”
Je li to ta bezrezervna ljubav o kojoj je govorio otac Amvrosije ili hemija koja ne može da se dokuči umom, prenosi Espreso.
(Nezavisne)
