Чињеница је да Фудбалски клуб Радник, послије одласка предсједника Младена Крстајића (уочи Нове године поднио неопозиву оставку због невјероватних притисака и подапињања, превасходно из Градске управе Бијељина) остао без првог човјека, али је истина и то да у клубу, који је за вријеме Крстајићевог предсједниковања два пута играо у Европи, освојио Куп БиХ и неколико трофеја у Купу Републике Српске, ништа више неће бити као што је било.
Младен Крстајић није заслужио да се, послије оставке, његово име девалвира и деградира, ниподаштава и минимизира, етикетира као антифудбалско када цијела Европа и свијет знају ко је, и шта, Младен Крстајић! Крлетову биографију нећемо писати овом приликом, али она је доступна на “викпедији”, па ко случајно не зна нека на “гуглу” упише име и презиме Младен Крстајић.
Очигледно, да у Бијељини, али и у и око ФК Радник нису свјесни кога су изгубили и без чијег ауторитета су остали. А Младен Крстајић је достао тога могао, од родне Зенице, до Кикинде и Београда, Бремена и Гелзенкирхена, не Теразијама 35 је оставио дубок траг и као играч и као тренер. У Партизану и да не причамо.
Што вели Срећко Шојић: “ја што клевећу…”
А у Бијељини, па и самом клубу, минулих дана могло се чути како је Младен Крстајић Радник оставио “на цједилу” након што је поднио оставку.
Боље упућени, и они који су несврстани, већ ситуацију гледају реалним очима потврђују демантујући злураде: “није тако, Крстајић није оставио Радник у безизлазној ситуацији”.
Како смо сазнали на рачун Радника стигла је уплата од 150.000 марака од српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика, а све захваљујући Крстајићу и његовим добрим односима са врхом Републике Српске. Није тајна да је Милорад Додик у добрим односима с Младеном Крстајићем, то је потврдио и доласком на крсну славу Крстајића, Свети Никола, 19. децембра. У разговору с Младеном Крстајићем, Додик је дао пуну подршку његовом раду за оно што је учинио и чини за Радник, те презентацију и афирмацију спорта у Републици Српској и БиХ, па је обећао и додатна финансијска средства, како би клуб могао несметано да функционише.
Додик је у Крстајићу видио човјека који својим ауторитетом, знањем и искуством ради прави посао за Радник, Бијељину, Републику Српску и БиХ, у њему је спознао истинског фудбалског радника, ентузијасту.
Понајвише, некако, чуди “хладан” однос новог тренера семберског прволигаша Славка Петровића према бившем предсједнику с којим је на челу освојио Куп БиХ, изборио историјски пласман на међународну сцену, а онда под неким чудним околностима “збрисао” на сарајевску Грбавицу, да преузме Жељезничар, с којим се неславно “растао”, тужбама и препувцавањем.
И поред тог ударца Крстајић је са својим најближим сарадницима наставио да прави исправну и дуготрајну фудбалску причу па је клуб љетос по други пут заиграо у Европи, почела је да се гради и инфраструктура на Градском стадиону у Бијељини… Шта то сада све вриједи, када је Крстајић одступио, очигледно под невјероватним притисцима и подметањима, која су примјетна и голим оком.
Што један човјек близак Раднику рече: “дођоше рефлектори у Бијељину, на стадиону паде мрак!”
Баш тако!
Сваком његово…
Младен Крстајић је најмање заслужио пакосно оговарање и злураде инсинуације јер је од Бијељине, за кратак период, направио европски фудбалски центар. Коме је то још пошло за руком у Семберији?
