Na Veliki četvrtak, uveče, nas osmoro odvažnih iz Požarevca kreće put Republike Srpske na jednu akciju koju naš vodič Zoran Pavlović iz Planinarskog društva “Vukan” naziva turom za opuštanje i uživanje. Ali, ona će iziskivati i napor, kao i uvek na planinarenju, doziran tek toliko da osetimo adrenalinski skok i blagodati za kojima vapi onaj hedonistički deo našega bića, kada sve prođe i samo nas milina obuzme.
Nakon noćne vožnje stižemo u Banjaluku baš na Veliki petak, taj dan sveopšte muke i bola. U ovom lepom i ušuškanom gradu ne radi biblioteka, ne radi pozorište, te naše knjige koje smo poneli ostavljamo u pozorišnom kafeu “Kabare” za naše prijatelje pisce i pesnike. Ali tržnica radi, i na njoj mirisne jagode, sveže rotkvice, mladi luk, jabuke, sardele, losos, orada… U restoranu naručujemo pastrmku, a ljubazne konobarice nas pozdravljaju sestrinskim pozdravom i daju hleb i salatu pride jer još nismo zamenili naš novac u konvertibilne marke. Čitamo našu “Politiku”, fotografišemo se ispred spomenika Branku Ćopiću, snenom dečaku iz Hašana, koji je uhvatio svoju plavooku dugu i nestao, i narodnog tribuna, nesrećnog Petra Kočića, koji se zauvek stopio sa jaucima sa Zmijanja. Svraćamo u crkvu, u kojoj se umesto zvona čuju klepala, osećamo bliskost s ovim delom našeg naroda koji vapi da se spoji sa svojom maticom.
Prvih 400 km prošlo je mirno u noći, a sada nastavljamo prema vrletima Bosne i Hercegovine i dolazimo u grad Jajce, na međi našeg sećanja i jugonostalgije. Tu, pred nama, je srednjovekovna tvrđava, pod njom Crkva Svetog Luke, katolička, u ruševinama, a u obzorju dva muslimanska groblja na dve strane grada. Upućujemo se ka glavnoj atrakciji, a to je slap reke Plive, jedini takav slap u centru grada i jedan od 12 najlepših na svetu.
I ona cena koja nam se u prvi mah učinila velikom kada smo plaćali ulaznice mala je za lepotu pred nama. Huk je toliko snažan da nadjačava naše glasove, po licu i grudima prskaju nas kapljice i donose svežinu prolećnog dana i svud oko nas probeharalih stabala. Za najhrabrije postoji jedno mesto sa koga se skače u Plivu. Zanosno je u toj šumi zelenila gledati stihijsku snagu prirode gde se Pliva uliva u Vrbas. Želimo da obiđemo i Muzej AVNOJ-a, odmah tu, kraj tog slapa. Tamo nas zatiče opskurna atmosfera, autentičan raspored stolica, fotelja za maršala Tita i izgled te sale sa zasedanja AVNOJ-a 1943. Jedan od najznačajnijih događaja iz Narodnooslobodilačkog rata, sa fotografijama delegata Moše Pijade, Ivana Ribara, Edvarda Kardelja, Aleksandra Rankovića, svuda je ordenje, dokumenta, faksimili, blizak susret s istorijom koja je izmenila lice Srbije i Jugoslavije.
Upisujemo se u knjigu utisaka, svako sa svojom mišlju da li je moglo da bude i drugačije u tim danima i godinama. Razgovaramo sa kustosom koji nam govori o strukturi stanovništva u Jajcu, koju čini 40 odsto Bošnjaka, 30 odsto Hrvata i 20 odsto Srba. Na izlasku kupujem majci fildžane, prodavac mi nudi one sa polumesecom, ali ja ipak biram neutralne s apstraktnim šarama. I na kraju oduševljenje – pab “Svemirko” sa policom prepunom knjiga. Predstavljam se da sam profesor književnosti i dobijam na poklon pesme njihovog najpoznatijeg pesnika Nikole Šopa, štampane u Jajcu od HKD “Napredak” 1999. godine. Golub Jašović im ostavlja svoju zbirku pesama, ja sam svoju dala u Banjaluci.
Idemo dalje do Janjskih otoka i mlinčića na Plivi, vode su ovde brze i čiste kao suza, planinske reke hitaju i prave brzake neopisive lepote, ustave za vodenice i turističke atrakcije. Tek ćemo se nagledati krajiških reka Une, Sane, Vrbasa, zavrteće nam se u glavi od njihove siline i lepote.
Uveče stižemo na naše odredište u selo Pljevu, na izvoru Plive, u “Domaćinstvo na kraju svijeta”. Kažem Golubu da više nikada od njega neću moći da tražim da me odvede na kraj sveta, jer smo već tu. Inače, prof. dr Golub Jašović smatra da naziv Pljeva potiče od pjeva, dijalekatski “pljeva” jer reka je ovde vrlo bučna. Naša kuća nalazi se na malom ostrvu, a voda je svuda oko nje, s utvama zlatokrilim. Unutra izgleda kao da pada kiša, kao da je napolju pljusak, toliko je zvučno ovde i bogato pesmom Plive koja izvire iz stene, kao gejzir, kao vrelo. Ljudi nas vole, srdačno nas prihvataju, kupujemo u susedstvu kozji sir od čoveka koji je ratni vojni invalid i odmah nas poziva na kafu. Žali se kako nema autobusa do Šipova (20 km) i kao da su potpuno odsečeni od sveta. Ali njima ništa ni ne treba, Bog im je sve dao.
Na Veliku subotu ustajemo u zoru i krećemo ka Drvaru. Trebaju nam dobra dva sata do tog gradića u bosanskoj nigdini, sa socrealističkim zgradama izrešetanim šrapnelima. Pijemo čaj u nekom kafiću i ne znamo šta nas očekuje na planini Klekovači, najvišem vrhu severozapadne Bosne. Uvek krećem kao da upadam u avanturu, strmoglavce, bez neke naročite pripreme, bez gaze, bez hanzaplasta, bez šibica, samo sa kabanicom, suvim grožđem, bademima i rezervnim čarapama. Posle prva tri kilometra širokog puta kroz četinarsku šumu počinju snežni nanosi i noge sve teže idu, upadaju u celac, sneg, proklizavaju i primećujem da počinjem da zaostajem. Hvata me panika i već razmišljam kako ću se zaglaviti u ovom snegu i neću moći ni napred ni nazad. Molimo Zorana da malo uspori, ali on ima svoj ritam koji ne menja. Njegove noge već su prošle i Monblan i Elbrus i Prokletije i ko zna koliko planina.
Nekim čudom, Božjim promislom, onda kada sam već počela da samu sebe kinjim što mi je sve to trebalo i zar nisam mogla mirno da pijem čaj u “Šansi” i čitam novine, kada sam želela da potpuno odustanem, ali nisam imala kud, onda se pojavilo kopno ivicom toga puta i postalo je kudikamo lakše. Iako je uspon bio sve strmiji, nada je bila podgrevana vidljivim vrhom, stenom, bunkerom poput piramide koji se uznosio nad nama. Naša mala družina Zoran, Nataša, drugi Zoran, Danijela, Branko, Đorđe, Golub i ja uspela se posle tri sata i 15 kilometara na 1.982 metra, na Veliku Klekovaču.
Svi vrhovi su trijumfalni, vetroviti, ali mirni, jer stišava se organizam, vraća spokojstvo, ozari nas kroz maglu sopstveno ushićenje i lepo osećanje malih ljudskih pobeda nad samim sobom, nad sopstvenom nesavršenošću i krhkošću. Kažem Golubu da mi u nekom sledećem trenutku moje malodušnosti i slabosti kaže kako sam uspela da se popnem na 2.000 metara i tako povratim samopouzdanje i dignitet. Oko nas su gore vrleti, telekomunikacija sa nebesima, oštar dah pobednika, onih koji su svoju zonu komfora zamenili malim uzbuđenjem, danom avanture i podviga. Zato, u povratku sve je lako, telo se brzo revitalizuje i oporavlja, radost uspeha bodri i snaži. Slika planinarskog doma u kome pijemo čaj pored vatre vraća elan u najtežim trenucima. I, zaista, u planinarskom domu palimo prvomajsku vatru u velikom kaminu i čavrljamo sa planinarima iz Beograda, Banjaluke, Drvara. Svi planinari su solidarni i meni je Danijela danas kada mi je bilo najteže dala jedan svoj štap, svi su razdragani kao deca kad osvoje vrh planine, gore gde kruže samo orlovi i prestaju tragovi divljih zveri, a retko rastinje proviruje kroz zemlju i kamen.
Nedelja, jutro vaskrsenija, uvek je sunčano, a u ovoj rajskoj i bistrotečnoj prirodi deluje nestvarno. Dočekuje nas naša domaćica sa crvenim jajima, simbolom rođenja. Razmišljam o mitu o Ledi i labudu i divovskim jajima o kojima je pisao Miodrag Pavlović svoje snohvatice i aulularije. Za trpezom je svinjetina i piletina ispod sača sa krompirom i povrćem. Radost vaskrsenja nas obuzima iako nismo kod kuće, sve oko nas peva i veseli se pobedi čovekovoj nad poslednjim neprijateljem – smrću. Ispod ljuske rađa se novi život, nova nada.
Idemo opet prema Drvaru, da obiđemo Titovu pećinu, pusto mesto sa devastiranim delovima vagona i tenkova. Nikoga nema ispred pećine, probijamo se kroz ogradu i žice do drvene kućice na ulasku u mrak pećine. Ovde je izvršen čuveni Desant na Drvar u Drugom svetskom ratu od strane nemačkih jedinica, s ciljem da uhvate maršala Tita. Dosta dugo ovaj grad zvao se Titov Drvar i nosio priznanje – grad heroj Jugoslavije. Bosna nas stalno vraća u prošlost, kao da skriva neki vremeplov, tajni mehanizam, katapult za balkanske strasti, ushićenja i trvenja.
A onda sledi vrhunac našeg putovanja – Nacionalni park Una sa prekrasnim vodopadima, negde kraj same granice sa Hrvatskom, blizu grada Bihaća. Tu je veliko finale smaragdnih voda, prekrasne kaskade, bučni vodopadi koji se stropoštavaju u kovitlacu talasa i pene. Mikroklima je ovde specifična, rastu i gljive tartufi i autohtone biljke. Prelazimo drvenim stepenicama i stazama do velikog vodopada koji je veoma posećeno turističko mesto. Osećamo kao da možemo da poletimo, da se vinemo u beskraj nebozemnog slapa i zraka koji nas greje. Sve se kupa u svetlosti i krljuštima riba mnogobrojnih pecaroša koje zatičemo usput.
Na ručak stižemo u Mrkonjić Grad, ali Vaskrs je i jedva nalazimo otvorenu kafanu sa ćevapima. Svraćamo u crkvu i ostavljamo preostale novčiće u markama. U povratku prevalili smo put od 800 km, otišli smo veoma daleko od kuće, pa sada hitamo svojim najmilijima. Opet preko Banjaluke, Bijeljine, divne Republike Srpske, stižemo u Beograd, pa u Požarevac.
Za nama ostaje čudesna zemlja Bosna, zemlja andrićevske tišine i misterije, tvrdokornih ljudi i neporoznog kamena, vrletnih planina i čistih brzih reka, zemlja nesrećnih podeljenih naroda koji svi potiču iz istog korena. Nakon što sam najlepše fotografije s ovog putovanja postavila na internet, dočekuje me poruka mog prijatelja Senahida Nezirovića, pesnika iz Lukavca: Draga Slavice, divno je što postoje ljudi među književnicima koji vole mesta na kojima se stvarala istorija antifašizma i humanizma, i na kraju poruke, uvek si dobrodošla među svoje.
(Nezavisne)
