Косовска легенда није обична прича јер је народ у њу, поред измишљених појединости, неисторијских ликова и митских примјеса, уграђивао своја надања и схватања, етичке назоре, ослободилачке тежње и истинске догађаје из свакодневног живота. Заснована на истинском језгру, стварном догађају и личностима, у вишевјековном развоју, стицала је своју историју и своју изворну вриједност. Легенда је попримала обиљежја дуге посткосовске стварности и историзовала се. Отуда је њена изворна вриједност важна за догађаје о којима говори а још више за сва будућа времена јер је способна да својом мишљу истканом врхунским принципима живота буде покретачка снага у безнађу и клица наде зарад опстанка. Зато су Косово и Видовдан, вјечно актуелни, те постали нашом опсесијом. Зато слава Видовдана није слава српског пораза него дан туге и поноса, смрти и васкрсења, опомена да се посветимо себи и његовању сопственога духа.
Јесмо ли достојни чувари видовданског завјета? Имамо ли самосвијест коју су имали Доситеј, Марко Миљанов, Никола Петровић, Јован Дучић, Алекса Шантић, Петар Кочић, Симо Матавуљ, Његош и Вук, Бранко и Змај, Пупин и Тесла, који нису живјели у исто вријеме , ни у истој држави, али су били дубоко свјесни свог српског бића и истовремено припадници културног човјечанства, свјесни да постоји јединствен српски народ, јединствена српска култура. Та свијест нам је данас потребнија него икад. Вријеме данашње, пуно је горчине, мржње и суровости. Ратови, сеобе, разарања, сиромаштво и многе друге пошасти, не треба изузети ни овогодишњу пандемију вируса, све нас то опомиње да су солидарност и брига о човјеку најважнији. Данас нема довољно бриге о јединственом интересу свеукупног српства. Има свијетлих појединаца, духовника, научника, књижевника, спортиста и других. Млади Новак Ђоковић је врхунски у свом спорту- тенису и хуманиста који у овим смутним временима велике хајке на Србе, показује како се воли свој народ и како се брани оно најбоље у њему. Показао се на дјелу, као најбољи амбасадор Срба у свијету. Али то није довољно јер је много Срба који су пристали на самозаборав, самопорицање до самоуништења. О томе је писао угледни професор и научник др Мило Ломпар у књизи Дух самопорицања. Покојни, Драган Недељковић, истакнути професор Београдског универзитета и универзитета у: Стразбуру, Нансију и Сорбони, остао је до краја живота забринут за судбину Срба који никако да науче лекцију из историје да је највећи непријатељ онај у нама, у нашем нејединству јер ако смо на Косову били покорени и понижени, нисмо били поражени духовно и морално. У запаженим бесједама разним поводима, свакако и поводом Видовдана, у многим српским светињама, позивао је Србе на отрежњење и његовање језика узајамног разумијевања и љубави, језика културе знајући да је у култури наше спасење. Култура је сигурно, спасоносни пут опстанка и трајања јер поуздано утемељује суштинске вриједности живота. Нама је потребна духовна обнова. Наши су преци у великим сеобама предвођени својим патријарсима, понијели са собом своје светиње: мошти косовског великомученика Лазара и светих краљева српских, а у себи јаку вјеру, свијест ко су и шта су, као и неодољиву жељу за васкрсом државе српске. То осјећање немају наши савременици. Стога је важно, како поручује проф. Недељковић да данас Срби одреде сопствено духовно стање, да дефинишу српску националну свијест, отклоне хаос и створе ред у себи.
Српско Косово са својим задужбинама показује домете успона и освајања царства небеског. Кнез Лазар је наследник и следбеник светородне лозе Немањића. Он је веза са аутентичном историјом у којој се моралне категорије такмиче са правним категоријама па владар није само суверен него и праведни заточеник истине, милости, дарежљивости, одважности и јунаштва. Он је и бранитељ сирочади и удовица, свих понижених и слабих. Косовски великомученик Лазар погинуо је на Косовом Пољу са читавим покољењем српске властеле и витезова. Изгубљено је царство земаљско, али је добијен Светац који је кадар да свом народу, ако се не изгуби у самозабораву, сачува духовни идентитет. Зато је Косово биће српско, душа народна. Оно је подједнако историја и сјећање, рана непреболна али највише од свега, живо осјећање и мисаона клица свијести, савјести и самопоштовања.
Кнегиња Милица и монахиња Јефимија, као и Лазарева и Миличина кћи Јелена Балшић, водиле су државу кад су постале удовице. Градиле су цркве, поручивале иконе и књиге и саме писале. У сензибилности архитектуре, сликарства и књижевности крајем четрнаестог и почетком петнаестог вијека несумњив је њихов утицај. Лазарева удовица, уз помоћ монахиње Јефимије издржала је велику дипломатску битку да би Лазаревићима обезбиједила право да постану носиоци државне идеје. У жељи да српска црква у овим тешким временима што више допринесе оздрављењу и јачању народног духа кнегиња је у договору са патријархом и Синодом, а уз претходно издејствовано одобрење од Бајазита, одлучила да чин преношења Лазаревих моштију буде такав да послужи општем духовном оздрављењу. Жељела је да што више свијета види спровод, њу за спроводом, патријархе и кнежевиће јер ће они који су пред спроводом клечали и молили се ширити причу до најудаљенијих мјеста, гдје се покосовска туга почела да гаси, да покаже цијелом српству а посебно свом малољетном сину Стефану да је то храна за опаку болест народног безнађа.
Стефан Лазаревић је имао дванаест година кад је остао без оца, млад је ступио на престо и витешки се суочио са неумољивом дневном политиком. Све што су писали и стварали Стефан Високи и његови савременици одисало је српским родољубљем и православном духовношћу. Лазарев син, деспот Стефан, по мишљењу многих, је најотменији српски владар. „ Љубав све превасходи“ – пјевао је деспот –„ колико је у моћи, ми ипак песму плетемо“, имајући у виду очајне прилике у којима се налазио.
И данас је тешко, потребан нам је преображај а он није на видику. Српски народ се не може такмичити са другим народима јер је слабији и сиромашнији, али ће опстати ако потражи спас у својој култури и вјери. Професор Недељковић поручује:“ Српски човек јесте издржао, али се и похабао, губећи многе врлине , а тиме и високи морал“. Последњи је тренутак да се вратимо себи!
Наш народ је на Косову примио пораз, али од њега створио побједу. Видовдан је празник побједе над злим снагама у себи. Јеромонах Иларион пише: “Видовдан је празник радосне наде, празник сигурног, трпељивог и молитвеног сутра…ведар поглед из вечне будућности у невеселу садашњост.“ Наши стари су својим искуством исковали пословицу коју је Вук записао: “Гдје је слога, ту је и Божји благослов!“ Проф. Недељковић нам прослеђује гесло које је прочитао на зиду једне општине у Швајцарској, а које гласи :“ Где влада јединство – ту станује Бог.“
Нека и нама, данас и увијек, то служи за наук! Спасење је у култури јер је она ризница искустава, у њој су морални путокази и принцип јединства. Она је наш идентитет и, истовремено, наша спона са Европом.
Градски одбор СПКД „Просвјета“ – Бијељина, Видовдану посвећује пажњу, недовољну али достојну свог малог утицаја и моћи у друштву, иако је, декларативно, Друштво “Просвјета“ од посебног националног интереса за Републику Српску. Сваке године, Свечаном академијом настоји да укаже на важност Видовдана и да наградама које додјељује најбољим ученицима основних и средњих школа града Бијељине, усмјери пажњу јавности ка онима који треба да су узори у друштву. То је мали допринос којим Просвјета може да утиче на успостављање правог система вриједности. А наше мало – биће велико, ако се пробуди цијела наша културна јавност.
Овим текстом Градски одбор „Просвјете“ у Бијељини, онемогућен вирусом “Covid 19” да организује традиционалну свечану академију “У сусрет Видовдану”, даје свој скромни допринос великом празнику, уз поруку да ће припремљена додјела награда ђацима генерације бити уприличена кад се за то стекну услови.
