Kuvar Milan Zlatić može da nabroji bar 50 posnih jela a da ne zastane i ne ponovi nijedno. Svakodnevno ih sprema, tako što, recimo, za sarme uzme desetak osrednjih glavica kiselog kupusa, četiri kilograma pirinča, dva kilograma luka… U Hilandaru za trpezu sedne u ovim hladnim mesecima oko sto ljudi, manje sarmi ne može pred njih toliko u trpezariji. Da bi sve stiglo na vreme ima i jednog pomoćnika tokom zime, od proleća do jeseni obavezno dvojcu.
Da je kod kuće u Čačku, za njegovu porodicu, suprugu Ankicu, sina Igora i ćerke Ivanu i Tijanu, za one pomenute sarme jedna glavica kupusa bila bi taman. A i više bi bio kod kuće. Ovako kada se sve sabere „gostuje” kod svojih četiri-pet meseci a ostatak godine provede u manastirskoj kuhinji, piše portal Politika.
Kada je 2002. bio pozvan da radi, ili bolje rečeno kuva, za majstore koji su sređivali konak i isposnicu u Kareji, centru Svete Gore, gde Hilandar ima protat, imao je 25 godina i mislio je da će to kratko potrajati. Milan je poznavao preduzimača koji je poveo ekipu u Grčku a kada im je iz manastira rečeno da se snađu za ishranu i nađu nekog ko će da im kuva, šef je sreo Zlatića i pitao ga da li bi pošao s njima. Kuvar, a da neće posao? Ma kakvi! Poljubio je ženu i sina, obećao da će se brzo vratiti i…
“Dve godine kasnije, 2004, izbio je onaj veliki požar, pa su radnici, sada i još više njih, morali da pređu na Hilandar da popravljaju sve što je spaseno od vatre – seća se Milan.
– Tako sam i ja s njima otišao u manastir i kuvao samo za radnike. Godine 2008. premešten sam u glavnu kuhinju, gde se spremaju obroci za bratstvo i goste i danas sam evo u monaškoj kuhinji. Do tada su monah Varnava i još neki monasi smenjivali, ali je to uvek značilo izostanak s bogosluženja što im je teško padalo”, započeo je on svoj razgovor za Politiku.
Iguman je onda predložio Milanu da preuzme posao oko šporeta, i tako je i danas. Svi ustaju u isto vreme. Kuvar u dva sata posle ponoći – u kuhinju, monasi na službu u crkvu koja potraje do pet. Posle se pozabave svojim poslušanjima pa u sedam u trpezariju.
“Iako bi se onima koji u to doba doručkuju kod svojih kuća učinilo da je rano za sarme ili neko varivo, imajte u vidu da su monasi odavno ustali i da su pet sati na nogama – pojašnjava Milan Zlatić, inače rođen u Ivanjici, gde je do pre neku godinu i živela njegova porodica. Otac i majka su ostali, a supruga i deca su se zbog škole preselili u Čačak”.
Kada se završi doručak, kuhinja bude sređena, Milan ima kratak odmor do podneva. Tada nadoknađuje san prekinut ustajanjem oko dva sata posle ponoći dok ponovo ne uđe u kuhinju da se pobrine za obrok u četiri sata, ručak ili večeru kako već ko to zove.
U dogovoru sa igumanom Metodijem, Milan sastavlja jelovnik, u nabavku se ide jednom nedeljno. Ali sve je u brojkama nekako veliko. Najmanje dvesta uvijenih sarmi, 4000 ofarbanih jaja za Uskrs, kilogrami šargarepe.
“Povrće je u sezoni ubrano iz hilandarske bašte, voće takođe, a u Solunu postoje firme čiji su vlasnici naši ljudi pa znaju šta da dobave, da bude u skladu s potrebama posne ishrane, a Grci imaju i „detalje” poput sojinog ili kokosovog mleka koje služi za poslastice. Nedeljom i na crveno slovo monasi imaju i slatkiš kao što su sutlijaš i puding”, kaže on.
Na Hilandaru nema mesa u jelovniku, riba i povrće se podrazumevaju, ima dana kada se posti na vodi, a mrsne dane obeleže mleko, sir i jaja. Zato Milan kada dođe u Čačak ostaje pri svom omiljenom jelu „riba na razne načine”, eventualno pileća čorba i piletina kao nešto teže. Sve drugo mu ne prija posle hilandarskog načina ishrane.
“Znam stvarno dosta posnih jela da skuvam, kao mali jeo sam ono što je moja majka spremala u dane posta. Sada sam iskusan, neka sam i sam izmislio i patentirao s plodovima mora i pirinčem, ponešto sam video i prihvatio od kolega Grka. Nije retkost da oni koji borave na Hilandaru dođu u kuhinju da im izdiktiram kako se pravi ono što su jeli i svakome izađem u susret”, ističe on u razgovoru za Politiku.
Doduše, dogodi se da gosti banu iznenada, kao što je to bilo s jednom grupom Rusa koji su pešačili ceo dan Svetom Gorom. Onda se Milan snalazi, uzme nešto što je ostalo od juče, nešto što planira za sutra… Da niko ne bude praznog stomaka.
“Čast i radost je kada u posetu dođe patrijarh Irinej, kao nekada patrijarh Pavle, isto tako i Patrijarh vaseljenski, a od predsednika pamtim Koštunicu i Tomu Nikolića”.
Kako je rekao, priznaje i da je kada je na Hilandaru posle večera i on sam često na obali posedi s gostima uz čašu vina i – telefonira jer tu je na ostrvu najjači signal za mobilni telefon. Možda Igor i stigne jednog dana brodom s obzirom na to da je tata svoj konačni povratak kući odložio na neodređeno vreme.
Mada ako ćemo iskreno Milan Zlatić je čovek kome se svi obraduju. Porodica kod kuće posle nekoliko meseci neviđanja, monasi kada se vrati u kuhinju a koliko smo čuli i svi gladni posetioci koji svrate u Hilandar. Ništa lepše, piše Politika.
